„Ovo nema nigde na svetu… Ma, NIGDE NEMA OVAKVE LEPOTE, OVAKVE PRIRODE!!“ – Rečenica je koju često čujemo u komentarima ljudi oko sebe. A najčešće, ti koji prilično strastveno zastupaju ovakvo mišljenje, nisu putovali dalje od svog gaja i nisu imali prilike da vide te „manje lepe“ predele. Na sreću, a zahvaljujući našem Odredu, nas dve smo imale takvu priliku…Kao učesnici prošlogodišnjeg kampa NOMAU – ZAJEDNO u Žderlu, kod Petrovca na Mlavi, koji je bio međunarodni, Švajcarsko – Srpski kamp, ovog leta smo imale neizmerno zadovoljstvo da, skupa sa ostalim učesnicima iz Srbije, uzvratimo posetu našim novostečenim drugarima u Švajcarskoj.Za odlazak u Švajcarsku smo znale praktično još od prošlog leta, od završetka kampa u Ždrelu, ali kada smo početkom ovog leta dobile program putovanja, uzbuđenje je kulminiralo: sedamnaestodnevni kamp, let avionom na relaciji Beograd – Cirih i obrnuto, par dana putovanja po Švajcarskoj, logorovanja u različitim mestima pre pridruživanja glavnom kampu… – to je bilo više nego što smo očekivale, a kako se ispostavilo, manje nego što smo doživele.Domaćini koji su nas dočekali na aerodromu u Cirihu nisu bili oni drugari koje smo upoznali prethodne godine, ali jedna od najvećih draži izviđaštva jeste upravo stalno upoznavanje novih ljudi i širenje kruga prijatelja. A prijatelja – izviđača na ovom kampu je bilo mnogo!! Naime, naša grupa, koja bi svakako ovog leta posetila Švajcarsku, imala je ogromnu sreću da se naša poseta poklopi sa održavanjem velikog kantonalnog izviđačkog okupljanja, koje se održava svake dvanaeste – trinaeste godine, na kome se okupi oko 2-3 hiljade izviđača. Teško je, preneti na papir sve što smo iskusili tokom ovog putovanja. Ono u čemu smo jednoglasne jeste pravi osećaj avanture koji sa sobom nosi npr. spuštanje niz brdo u „bobu na suvom“ ili spuštanje sa planine biciklima, po makadamskom putu, punom serpentina, „čeličenje“ naše (srpske) grupe tako što će biti prepuštena sopstvenim izviđačkim sposobnostima da samo uz pomoć mape prevali određeni deo puta.Ipak, nije baš sve obojeno tim avanturističkim začinom. Najjači osećaj koji prati ovo iskustvo jeste oduševljenje Švajcarskom i njenim narodom kao veoma, veoma organizovanim ljudima, koji ništa ne prepuštaju slučaju, koji sve planiraju do najsitnijih detalja, koji su topli i srdačni (iako kod nas vlada stereotipno mišljenje o „hladnom zapadu“)Na kraju, moramo da se vratim na uvodni pasus ovog teksta i da kažemo kako nije istina da „nigde nema lepote i prirode kao kod nas“.  Baš suprotno. Ima. Ima u ogromnim količinama. I ako tome dodamo brigu ljudi za tu lepotu koja je izraženija nego kod nas… Prirodno je da svakom bude najlepše ono što je njegovo. Ipak trebamo biti otvoreni i upoznati i ono što nije naše, diviti mu se na isti način i ukazivati poštovanje. Priroda je sama po sebi lepa gde god se mi našli, a na nama je kao izviđačima i ljudima da se postaramo da ona takva i ostane: nepromenjena, čista i spokojna u svom postojanju.

Izviđački pozdrav od
Tamare Krstić i Marte Vučković