Mnogobrojni odredi izviđača Srbije organizuju u toku godine razna druženja i kampove na nacionalnom i međunarodnom nivou. Jedno od takvih druženja bilo je i upravo završeni letnji kamp „Nomau Zajedno“ u Petrovcu na Mlavi, u kom su učestvovali predstavnici izviđačkih odreda iz Srbije i grupa izviđača iz Švajcarske.Na našu veliku radost, naš matični odred se prijavio za učešći i poslao nas dve kao predstavnike u ovaj kamp.
Za kamp smo saznale još početkom raspusta, pa je, uprkos lepom vremenu i letnjim aktivnostima (druženje, plaža, regata, koncerti…) vreme sporo proticalo, a nestrpljenje raslo. Najsporije su nam protekli prepodnevni sati (negde do 11h) te Srede 25.07.2012. kada nas je Peđa povezao u Ždrelo pored Petrovca na Mlavi, gde se kamp održavao. Kada je motor automobila zabrundao, avantura je počela. Što se tiče samog putovanja, izraz avantura je odlično izabrana reč jer smo, zbog lošeg navođenja Peđine navigacije i par pogrešnih skretanja, te vraćanja na pravi put, prešli 100 km više nego što je bilo neophodno.
Kako smo prelazili kilometre naša radost je rasla, ali i blaga uznemirenost prouzrokovana razmišljanjima o tome kakvi će biti izviđači koje ćemo upoznati, hoćemo li se fino uklopiti u novo društvo, kako ćemo se snaći sa intenzivnom upotrebom engleskog jezika i slično. Peđino nerviranje i naše zebnje, uspešno smo suzbijali kiflicama, čokoladnim mlekom i drugim sitnicama koje su brižne mame spremile za put.
Konačno na pravom putu, prošli smo kroz Petrovac na Mlavi, varošicu malo veću od Bajine Bašte i nakon skretanja za Ždrelo stigli u centar sela u kom smo upoznali nekoliko članova Odreda „Petrovac na Mlavi“. Bile smo prvi pristigli učesnici kampa, pa smo sa domaćinima otišle do, kilometar udaljenog, šumarka predviđenog za smeštaj kampera. Podigle smo šator, a zatim malo prošetale očekujući ostale.
Po povratku u kamp, zatekli smo mnoštvo izviđača iz Srbije, a pristigli su i Švajcarci. Krenulo je upoznavanje, iz početka malo uzdržano, ali kako je dan odmicao, a naročito uz prvu logorsku vatru, izviđački vedar duh je sve obuzeo i atmosfera je bila daleko opuštenija.
Kamp je brojao ukupno 32 učesnika. Bili smo podeljeni u grupe, a svaka grupa je dobijala svoja dnevna zaduženja: pranje suđa, postavljanje i sklanjanje stolova, čišćenje kupatila, odnošenje smeća… Radni zadaci su se dnevno menjali, a takođe je svakog dana jedna od grupa imala slobodan dan. Na ovaj način su poslovi oko održavanja kampa pravedno raspoređeni i svi smo prošli kroz sva zaduženja.
Pored ovih zadataka, dani su nam bili ispunjeni raznim igricama i kreativnim aktivnostima u kojima smo uživali, a najlepši deo dana bile su večeri uz logorsku vatru i zvuk gitare, pa smo pevajući i šaleći se odolevali umoru do kasno u noć.
Dani su bili slični po rasporedu (ustajanje, doručak, raspremanje, aktivnosti, ručak…), a opet svaki tako poseban, jer su se aktivnosti razlikovale od dana do dana. Posebno nam je bila zanimljiva „hajka“ – u izviđačkom žargonu označava noćenje pod vedrim nebom. Na žalost, ovo dugo toplo i suvo leto se baš te noći okrenulo protiv nas, pa nam poslalo kišu. Na radost izviđača, u blizini mesta gde smo trebali prenoćiti, nalazio se letnjikovac, sa velikim stolom i klupama, pa smo se tu sklonili od kiše. Neki su spavali na stolu, neki na klupama, a neki pod stolom. Mala grupica nas je ostala budna cele noći i pazila na vatru.
Uobičajena je praksa na ovakvim kampovima, da se organizuje mala izložba, gde različiti odredi nastoje da predstave svoj odred i zavičaj. Na toj izložbi mogle smo probati specijalitete koje su pripreemili članovi odreda domaćina, videti čime se ponose neki drugi izviđači, ali i predstaviti svoj kraj. Podelile smo novim drugarima prospekte i reklamni materijal kojima se promovišu planina Tara i reka Drina. Zahvaljijući izviđačkom odredu, nakon ovog kampa će nekolicina mladih Švajcaraca nosti majice sa natpisom „Drinska regata“. Na ovaj način naš odred daje svoj doprinos propagiranju prirodnih lepota i potencijala našeg zavičaja.
Tokom trajanja kampa, svaki izviđač je sakupljao delove mape sa „skrivenim blagom“, da bi predzadnjeg dana krenuli u potragu. Jedno po jedno, otkrivali smo da je „zakopano blago“ kamenčić sa ispisanim našim imenom i suvenir, mali opanak.
Ovo „blago“ smo ponele kući, zajedno sa drugim sitnicama koje smo jedni drugima pravili i poklanjali tokom kampa. Ipak, najveće blago koje smo poneli nije vidljivo. To je blago koje nosimo u srcima: naše uspomene i prijateljstva koja su se rodila i koja ćemo dugo, dugo negovati.
Marta Vučković i Tamara Krstić
