Dani odbrojavanja do dugo iščekivanog putovanja na smotru u Francuskoj priveli su se kraju. Sva oprema, uključujući šatore, dušeke i još gomilu sitnica, bila je spremna da nam služi dve nedelje. Francuska, velika i daleka zemlja vina i sira, hiljade drugih izviđača i avantura čekali su malu grupu skauta da dođu iz udaljene Srbije.
Tog jutra, 10. jula, na dan kada smo krenuli, autobuska stanica bila je obasuta osmesima i nasmejanim, i još uvek nerazbuđenim licima. Uz zagrljaje i pozdrave, ispraćeni smo od strane roditelja i konačno klenuli na daleki put od preko 1500 km. Vozači, Marko i čika Dragan, smenjivali su se u dugoj vožnji, kroz mnoge gradove i zemlje. Gledajući kroz prozor primetila sam kako su se predeli postepeno menjali, brda su bivala zamenjena nepreglednim ravnicama i žitnim poljima. Muzika i priča sa prijateljima i vozačima, učinili su da put brže prođe. Uz nekoliko pauza, i bez problema na granici, stigli smo u Hrvatsku. Kako je vreme prolazilo, more je počelo da se nazire u daljini. Nebesko plavetnilo, zajedno sa morskim prostranstvom nestajali su jedno u drugom, čineći tako nevidljivu granicu. Noć smo proveli u Izviđačkom domu u Rijeci, koji je imao sve što nam treba, i kao plus divnu prostranu terasu sa prelepim pogledom na primorske kuće i kamenu obalu. San je svima prijao, stomaci su bili puni, i mi spremni da krenemo dalje. Prolazili smo kraj ogromnih plantaža vinograda, masline i drugih kultura, videli snežne vrhove Alpa, tunele dugačke i po nekoliko kilometara, pruge i reke… Prvi deo kampa, bio je blizu malog mesta Poligny-ja, negde u Francuskoj. Naš dragi GPS, zvani Mileva, odveo nas je kasno uveče do željene destinacije. Grupa francuskih skauta, koji su nam bili domaćini, nervozno je čekala celo popodne da dođemo. Najzad oko 11 uveče videli smo njihova nasmejana lica. Bilo je kasno za upoznavanje, bacili smo se odmah na podizanje šatora. Sa daškom nervoze, ali timski, podigli smo ih i prespavali pod najlepšim nebom koje sam ja ikada videla. Bilo je obasuto zvezdama i sazvežđima, blistale su jedna pored druge…
Dan koji su usledio bio je predviđen za upoznavanje, određivanje obaveza, uređivanje kampa i šatora, i obilazak već napravljenog. Cela ideja kampa bila je smeštena u temu apokalipse, gde je naša grupa, pored domaćina, jedina preživela na Zemlji… Sve što su do tada naši prijatelji napravili bilo je od drveta, stolovi, improvizvane sudopere, šatori, koji su bili podignuti u šumi, pa čak na neki način i toaleti. Svi su se ubrzo sprijateljili, i tako počela je naša mala avantura.
dna od zanimljivijih aktivnosti bila je i pronalazak fabrike sira, udaljene 10km od nas. Bili smo podeljeni u grupe, dobili poruke koje je trebalo dešifrovati, kartu, i kratka uputstva. Bilo je malo lutanja, ali na kraju svi smo probali taj sir po kome je taj kraj poznat. Bile su tu i razne Zombi igrice, koje smo zajedno igrali, zajedničke radionice, naravno pravljenje hrane. Trebalo je neko vreme da se naviknemo na istu, ali posle nije bilo problema, s obzirom da smo imali i nešto naših zaliha. Jedan od svakako najzanimljivijih dana uključivao je takmičenje u spremanju hrane. Srpska i francuska kuhinja poveli su bitku, gulaš i paradajz salata protiv paprika i pirinča, meso protiv ribe, plazma protiv kroasana. Sve u svemu, niko nije ostao gladan.
Večeri su bile najlepše, kada bi svi oko vatre zapevali pesme, i kada bi jedni druge upoznavali sa svojim kulturama ,običajima, svojim snovima i željama. Zanimljivo je bilo slušati kako međusobno govorimo različite jezike, trudeći bar po sluhu da ponovimo ono što naš sagovornik kaže. Dani su bili prilično topli, a senke koje je bacala šuma pružale su malo olakšanje od jakog sunca.
edno popodne smo proveli u šetnji po gradiću, koji je odisao nekim starijim vremenom. Bile su tu i prelepe građevine i kule, koje su čuvale tajne stare i po nekoliko decenija. U obližnjem marketu nabavili smo nešto slatkiša i potrepština, za put do Strazbura, do glavne smotre.
Prvi deo kampa bližio se kraju, dolazilo je ono glavno, kampovanje sa preko 15 000 ljudi iz različitih krajeva sveta. Šatori i stvari polako su spakovani, kombi pun do kraja, ostavljajući tek toliko mesta da mi možemo da sednemo. Iza nas ostala je samo pusta šuma i livada. Kao da nikog nije ni bilo. Puni utisaka, produžili smo na sever. Uglavnom prespavan, nije toliko dugo ni trajao.Vreva i gužva na putu polako je ukazivala na to da se približavamo Strazburu. Uz pomoć nekih ljudi pronašli smo put do parkinga, gde smo izmoreni seli da predahnemo. Sunce je sijalo svom snagom, nemajući milosti ni na trenutak.
Nedugo potom, vođeni drugim skautima, otišli smo do mesta gde bi trebalo biti podignuti šatori. Ne baš veliki prostor, ali dovoljan za nas, bio je smešten na kraju naselja. Proces podizanja, udaranja kočića i sređivanja prostora mogao je da počne. Mešavina franuckog, engleskog, i još dosta drugih jezika, dopirala je sa raznih strana. Dan je trajao dosta dugo, Suncu se nije mililo da zađe pre deset uveče, stvarajući tako prelepe zalaske, dajući nebu narandžaste i žute tonove. Nova poznanstva polako su počela da se grade, a i ona malo starija bivala su sve čvršća.Ceremonija otvaranja bila je zaista jedinstven događaj, hiljade mladih, a i starijih svojim su prisustvom davali plus celoj ovoj priči.
Ono što je svakako ostavilo utisak na sve nas bila je oluja. Ranije to veče u daljini su sevale munje, ali niko nije ni pomišljao da ćemo zbog istih, par sati kasnije, svom silinom držati šatore da ne bi bili oduvani. Posle pola sata natezanja, stigao je poziv za hitnu evakuaciju u ogromnu halu gde smo proveli noć. Spavanja da gotovo nije ni bilo, hiljade umornih lica zauzeo je neugodne položaje na plastičnim stolicama i pokušavalo da uhvati ostatke sna. Dan posle, po naredbi noć je opet provedena na isti način, samo što nije bilo većeg nevremena. Nama su 2 šatora bila srušena i morali smo da se rasporedimo po preostalim.
Dani posle oluje bili su ispunjeni aktivnostima. Imali smo zajedničke radionice, pravili kućice za ptice, stvari od drveta, kanapa… Jedan dan smo odvojili za posetu gradu, u čiji smo centar stigli tramvajem. Zaista uređen grad, sedište parlamenta i Višeg suda, sa rekom koja prolazi kroz centar, velikim zgradama i prostranim ulicama.
Dani su polako prolazili, izviđači iz naseg naselja zajedno bi se okupili i igrali igrice, igrali uz pesme i plesali pod zvezdama. Dan predviđen za karavan, tačnije mešanje skauta iz različitih naselja i država doneo je nova prijateljstva i upoznavanja sa drugim ljudima.
Duge dve nedelje polako su se privele kraju. Postalo je neizbežno da je vreme spustimo naše šatore i spakujemo stvari. Kada je sve to bilo urađeno, ostalo je još samo da se pozdravimo sa našom grupom Francuza. Zaista su nam prirasli srcu, kao i mi njima. Znajući da neke možda više nikada nećemo videti, rastanak je bio i teži, ali divno vreme provedeno sa njima, i sa ostalim skautima ostaće zacrtana kao posebna uspomena u nama. Pred sam polazak, kao šlag na tortu, svi zajedno smo se uhvatili za ruke i zaigrali srpsko kolo pred celim naseljem. Bilo je to jedno najnespretnije ali i najlepše kolo koje sam ja igrala do tada. Uz suze i osmehe, polivanje vodom i pozdrave, napustili smo naše prijatelje, i puni utisaka krenuli nazad. Umorni, prespavali smo noć, i ujutru stigli u Rijeku, gde smo proveli divan dan kupajući se u moru i sunčajući se na kamenoj obali. Veče smo proveli uz roštilj i palačinke na terasi, razmenjujući proživljene događaje, i srećne, a i one malo stresnije trenutke, jedni sa drugima. Posle celodnevnog puta, u Bajinu Baštu smo došli u večernjim satima. Umorni, ali srećni dočekani smo od strane roditelja i prijatelja, koji su željno iščekivali da im prenesemo utiske i doživljaje.
Jedno zaista prelepo iskustvo je iza nas. Uprkos jezičkoj barijeri, upoznali smo divne mlade ljude. Francuska će ostati upamćena po mnoštvu novih poznanstava, zajedničkim doživljajima, oluji, prelepim gradovima, specifičnoj hrani, i naravno siru.
Jana Đorđević


<