Od 18.-27. aprila sa još 15 učesnika iz Srbije i 15 učesnika iz Švajcarske bila sam na seminaru u Weisslingenu, nedaleko od Ciriha.
Stigla sam na aerodrom u Beograd, upoznajem se sa ostalim učesnicima, i već pomažemo jedni drugima oko prtljaga. Nekima od nas je ovo prvi let avionom, iskusni su nam podrška. Let je prošao odlično. A na aerodromu u Cirihu dočekala su nas lica na kojima su blistali osmesi. Već na samom početku obećava da će ovo biti predivnih deset dana. I da, tako je i bilo. Upoznala sam divne ljude, jako lepu zemlju i probala neverovatno ukusne čokolade i sireve. Predavanja na seminaru bila su malo naporna, jer su dugo trajala, ali i jako zanimljiva. Naučili su nas kako da motivišemo sebe i druge, šta je tolerancija, kako da organizujemo svoje vreme, kako se pišu projekti , ali ono što je najvažnije naučili su nas kako da radimo u timu. Imali smo priliku i da razmenimo izviđačka iskustva, uporedimo rad naše izviđačke organizacije i švajcarske. Takođe svaki dan imali smo i sportske aktivnosti, koje smo zajedno osmišljali. Putovali smo kroz vreme, svaki dan kursa bio je posvećen nekoj značajnoj ličnosti iz najrazličitijih delova sveta, smenjivali su se Đoković, Kleopatra, Cezar, Leonardo da Vinči i mnogi drugi. A svako veče bilo je posvećeno kulturi srpskog ili švajcarskog naroda, prikazali smo nacionalu kuhinju, igre, prirodne lepote. I na kraju dana, družili smo se oko vatre uz gitare.
Dva dana proveli smo u porodicama kod švajcarskih izviđača, gde smo se bolje upoznali sa njihovom kulturom i načinom života. Bilo je divno upoznati Bern i uživati u njegovim lepotama. Ali već sledeći dan morali smo da krenemo, vratili smo se u Cirih gde je započeo drugi deo projekta. Okupile su se ekipe i narednih dvadeset četiri sata bili smo prepušteni prirodi, počeo je deo preživljavanja. Za to vreme morali smo da pronađemo mesto gde ćemo da prespavamo, ali i da uradimo nešto društveno korisno. Taj dan prepešačili smo dvadeset kilometara, međutim veliku energiju dala nam je sama činjenica da šetamo pored jednog od najlepših ciriških jezera. Veče je polako počelo da pada, i tada smo konačno uspeli da pronađemo jednu farmu, gde smo u senu postavili vreće. Odlučili smo malo da obiđemo okolinu, pronašli smo lepo uređeno mesto pored jezera, napravili večeru i družili se pored vatre do kasno. A onda smo se ušuškali u naše nove krevete i opijeni mirisom sena utonuli u san. Moram priznati da mi je bilo udobnije nego na pravom krevetu. A onda rano ujutru ponovo smo morali da krenemo, ponovo pešačenje,ali sada motivacija nam je bila osmesi ljudi. Došli smo na stanicu u Cirih i tu delili besplatne kroasane. Sav umor obrisao se kada smo ugledali sva ta vesela lica ljudi kojima smo ulepšali jutro.
Potom smo se vratili u kamp, odmorili se i seminar se nastavio. I tada je usledio još jedan jako zanimljiv deo – dodela izviđačkog imena. Niko od nas iz Srbije nije znao za taj deo, i jedno veče, svi švajcarski učesnici su se naprosto izgubili, ostali smo sami, ni ne sluteći šta sledi. Nakon sat vremena, pojavili su se premaskirani u crna odela, sa šminkom na licu, stavili su nam marame na oči i izveli nas napolje. Napolju smo morali sa povezom preko očiju da pređemo teren sa preprekama, a na kraju terena čekala nas je gozba, na kojoj su služili piće koje su napravili od energetskog pića, luka, paprike, ostatka palačinaka od ručka i još nekih tajnih sastojaka, sve u svemu mnogima je nakon njega bilo muka. I tada smo svi dobili nova imena na osnovu naše ličnosti.
Poslednje veče imali smo oproštajnu žurku, srećni zbog uspešno završenog seminara, ali tužni zbog rastanka. Ujutru smo spakovali stvari, otišli zajedno na aerodrom , gde smo se pozdravili i obećali jedni drugima da ćemo nastaviti da se družimo.
Izviđačka razmena je najbolje iskustvo u mom životu.
Izviđački pozdrav od
Dragane Nikolić
